Protiv Negativnog

петак, 30. новембар 2007.

Zabranjeno Pušenje na Dan Republike

Kažu da su čuda svijeta, piramide Afričke,

Kažu da su čuda svijeta, velke rijeke Indije,

Al nijedno čudo nije, nije ravno onome

Kad je stari uparkiro u bašču, jugo 45

A mogu slobodno reći i da je čudo kada 15 godina nakon potpunog raspada SFRJ, 12 godina nakon Dejtonskog sporazuma, 8 nakon bombardovanja, godinu dana nakon otcjepljenja Crne Gore a uveč rješavanja statusa Kosova i Metohija omladina u Studentskom kulturnom centru kliče sarajevskom Zabranjenom Pušenju iz sveg glasa i poziva ih na bis gromoglasnim: Jugoslavija, Jugoslavija! E to vam je čudo, taj nedostatak bilo kakve negativne energije, bilo kakve mržnje već samo vijorenje zastave gorepomenute SFRJ i skandiranje. A to klicanje nije bio nikakav politički poziv, niti oda propalom sistemu već žal za izgubljenom mladošću koja su protraćili gledajući kako nam ruše zemlju umjesto što smo putovali auto stopom u Pariz, išli u Italiju po farmerke i mogućnost makar neke približne šanse za sve pa da se vidi ko je bos a ko hadžija. Sejo i ekipa su nam pomogli da makar za jedno veče u nama živi taj duh kada smo mi predstavljali najmoderniju i najsnažniju zemlju regiona i kada se klicalo „Svi u napad, jedan je Hase!“ pričalo o dogodovštinama Ibra Dirke i tugovalo što Pišonja i Žuga nisu uspjeli da stignu na more. Zato i ne treba da čudi što su se u pauzama tokom koncerta a pogotovo za vrijeme pjesama kao što je Dan Republike ili Jugo 45 mnogi ljudi (uglavnom stariji) žalili da im je nešto upalo u oko i da otud suze na njihovom licu.

Igrom slučaja prvi bend koji sam gledao uživo je baš Zabranjeno Pušenje, beogradska varijanta dok još nisu prešli u ovu čudnovatost kojom se sada bave kao No Smoking Orchestra (da ne koristim teške riječi). Bila je to promocija tada aktuelnog (i veoma dobrog) albuma Ja Nisam Odavle i barska ljetnja pozornica je bila prepuna, makar se tako to činilo jednom jedanaestogodišnjaku koji tek stupa u nešto što će za njega kasnije biti opsesija, u svijet rokenrola. Prošlo je nešto više od deset godina od tad i ovo je treći put da sam u prilici da vidim Zabranjeno Pušenje (dva puta sarajevsko, jednom beogradsko) i treći put da se provedem fantastično. Uprkos tome što je koncert najavljivan kao koncertna promocija novog albuma „Hodi da ti čiko nešto da“ imali smo prilike da čujemo sve pjesme koje volimo od ovog benda, prvenstveno one najstarije. Što se novog albuma tiče, tih par pjesama koje sam čuo su zvučale sasvim dobro a za jednu od njih je na ovom koncertu sniman spot (jer Sejo nema para za ovoliko statista). Koncert je kasnio oko pola sata, ali to je brzo zaboravljeno jer je trajao preko 2 ipo sata a teško je ne provesti se dobro uz pjesme kao što su Bos il’ Hadžija, Dan Republike, Sheki’s on the road again, Balada o Pišonji i Žugi, Karabaja, Na Straži Pored Prizrena, Jedan je Hase, Pišonja i Žuga u Paklu Droge, Guzonjin Sin i neizbježna Zenica Bluz. Nema potrebe više širiti priču, poenta čitavog ovog prikaza je u prvom pasusu, i pretpostavljam da će se neki od vas pronaći u tome a ovaj koncert nas je vratio nekih 20 i više godina u prošlost i podsjetio nas na sretna vremena.

Dok su Pišonju uvozili u hitnu,

On ugleda mjesec iznad sebe i reče

Bože kako, neki mogu gore,

A ja i Žuga, ni na more?

Poslije toga je pao u nesvijest i više nije mogao čuti

Kako se još dugo na nebu, smijao mjesec žuti

понедељак, 12. новембар 2007.

Džo Koker, uz malu pomoć prijatelja, Arena 09.11.2007

Teško je povjerovati da se u hali u kojoj je stalo 15 000 ljudi može napraviti klupska atmosfera, topla i prisna ali stari džentlmen koji se odaziva na ime Džo Koker je upravo to uradio. Ima nešto u tim starim vukovima, neki tip umješnosti meni nepoznat koji ih čini tako specijalnim i potpuno superiornim u odnosu na mlađe generacije. Činjenica je da su zadnja tri koncerta kojima sam prisustvovao savršena, svaki na svoj način, a da su ih održali ljudi čije je vrijeme davno prošlo po nekim mjerilima (mada realnost kaže drukčije), to su koncerti Stounsa, Geri Mura i sad Džo Kokera. Preko četrdeset godina staža u šou biznisu definitivno mnogo znače jer nije lako rok muzičaru da dovede do ekstaze toliki broj ljudi koji uz to sjedi. A kako nas je doveo do ekstaze? Predivnim izvođenjem obrada i svojih pjesama (iako ima glas prosječnog alkoholičara beskućnika) te nam stalno mameći široki osmijeh (With a Little Help For My Friends, Delta Lady, Unchain My Heart...), bacajući nas u blagu setu a neke i u suze (Up Where We Belong, N’oubliez Jamais...) i tjerajući sve parove u zagrljaj, neke vjerovatno u njihov prvi, zaista teško je naći romantičniji način za prvi dodir sa nekom dragom osobom ako ne uz Kokerov glas koji sam na sceni izvodi You Are So Beautiful ili možda prigodniju When The Night Comes. Na sveopšte oduševljenje dosta je uticao i prateći bend, dva savršena ženska vokala (gdje rokeri vade crnkinje fantastičnog glasa da mi je znati, ali svaki bitniji ima jednu uza se), odličnog pijanistu, gitaristu i basistu i predobrog saksofonistu (ako dosad nisam spomenuo saksofon mi je omiljen instrument, bez premca) koji nas je oduševio sa par solo deonica. Ipak, čini se da je Džo Koker svjestan da mu vrijeme ističe te su neke pjesme obelježile baš to, predviđajući mu skori kraj. To je naslovna numera sa novog albuma Hymn For My Soul (crkvena pjesma za moju dušu) koja odiše atmosferom jako dobrog gospela te obrada Kridensa Long As I Can See The Light, izvedena u nešto sporijem tempu od originala sa akcentom na poruku da je Koker shvatio da mu je vrijeme za poslednje putovanje, ka svjetlu sa kraja tunela. Neću mlatiti praznu slamu pričom o organizaciji, kiši i ostalim, zato što je to nebitno, bitno je istaći da je Koker zaista pravi šmeker, da je pravi potez organizatora što su ga doveli i da se nadam da će održati obećanje sa kraja koncerta i doći ponovo. Nadam se da ste makar malo kroz ovaj tekst mogli osjetiti atmosferu te kišne noći u ogromnom klubu zvanom Beogradska Arena

четвртак, 08. новембар 2007.

Simfonijski orkestar RTS izvodi filmsku muziku

Mnoge stvari sam u životu želio i nadao se da ću nekad vidjeti, iskusiti, uživati u njima al ovo je vjerovatno jedna od malobrojnih koje sam želio al sumnjao da ću ikad imati prilike da vidim. A to je živo izvođenje nekih od omiljenih kompozicija filmske muzike od strane simfonijskog orkestra. Ipak nekad su najneočekivanije stvari najbolje, što ovaj primjer potvrđuje. Imao sam sreće da čujem za ovaj događaj prilikom nekih reklama na televiziji (a televiziju maltene ni ne gledam te je ovaj splet događaja još srećniji) i odlučio sam da obavezno idem. Simfonijski orkestar RTS-a pod vođstvom Antonije Džoj Vilson nam je za ovu priliku spremio neke od najboljih radova Džejmsa Hornera (Titanik i par numera u uvertiri), Džona Vilijamsa (Park iz Doba Jure, Zvezdani Ratovi: Imperija Uzvraća Udarac i Zvezdani Ratovi: Fantomska Pretnja), Hansa Cimera (Gladiator), Hauarda Šora (Gospodar Prstenova), Endru Lojd Vebera (Evita) i Klausa Badelta (Pirati s Kariba). Svi imamo svoje favorite u filmskoj muzici, te je teško i odabrati najbolji repertoar (najveši je falio veliki Enio Morikone) ali ovaj je bio veoma dobar. Počelo je prvim stavom uvoda u Zvezdane Ratove što je automatski izmamilo osmjehe na licima i mlađe i starije populacije koja je bila u nikad punijem Kolarcu i vjerovatno je većina instinktivno zamislila kultna žuta slova kako opisuju šta je prethodilo filmu. Prelazi se na Titanik i svima poznatu My Heart Will Go On (koji bez dosadnog glasa Selin Dio zvuči jako dobro), i na još par tema iz pomenutog filma. Onda povratak na pređašnje uživanje, Imperija uzvraća udarac i raznovrsne teme iz tog filma završene sa veoma moćnim imperijalnim maršem (ili što bi neke nazvali dart vejder tema), publika aplaudira tolikom silinom da su nakon toga svi duvali u svoje dlanove. u sledećih petnaestak minuta orkestar nam je dočarao teme koje prate borbe gladijatora i pojavljivanje dinosaurusa (mada su kompozicije iz “Parka iz Doba Jure” bile najdosadnije) te smo došli i do pauze. Nakon povratka orkestra počastili su nas sa muzikom iz Gospodara Prstenova i glavnom temom Družine Prstena. Malo ko da nije gledao ovu trilogiju te su se svi smješkali uz divne kompozicije Hauarda Šora dok je za poslednju numeru (Razbijanje družine) na scenu izašao i jedan ženski vokal, koji nije bio savršen ali je svakako uticaj na još veće uživanje publike. Evitu je potpuno pokvario drugi ženski vokal na sceni koji je, na lošem engleskom, izvodio Don’t Cry For Me Argentina ali u kompozicijama iz ovog filma se izdvaja Buenos Aires tokom koje su perkusionisti došli do izražaja i plesali dok su izvodili južnoameričke ritmove. Lijepo je bilo vidjeti da i muzičari uživaju koliko i publika. Pirati s Kariba su pravo iznenađenje večeri za mene jer nisam zapamtio muziku u tom filmu a ona je prosto odisala morem, mačevanjem, topovima i naravno piratima. Toliko je vjerno presena ta atmosfera da smo tražili Džoni Depa po sali i šaputali “argghhh ovo je baš dobro”. Za kraj je ostavljena Fantomska Pretnja, filmski najslabiji ali muzički najbolji dio iz sage o Zvjezdanim Ratovima. Za ovu priliku su izabrane veselije teme, što je pogotovo bilo interesantno prilikom izvođenja Augie’s Great Municipal Band kada su članovi orkestra u glas pjevali i potpuno iznenadili sve u sali, malo je falilo da im se publika pridruži. Kao poslednja kompozicija izvedena je Duel of the Fates (po meni jedna od najboljih filmskih kompozicija uopšte) i malo je reći da je zvučala savršeno. Salom se prolomio gromoglasan aplauz, te je orkestar vraćen dva puta na bis, mada je publika tražila da izađu i treći put (ali to ne baca sijenku na čitav doživljaj). Mogu samo konstatovati da je događaj bio odličan, bilo je par stvari koje su mogle biti bolje ali ne treba sitničariti već dati punu podršku ovakvim stvarima, jer teško da ima osobe koja je iz Kolarca izašla bez osmjeha na licu i koja nije uživala do maksimuma. Nadam se samo da će organizatori i orkestar ovo ponoviti sa istim ili drugim repertoarom ali i sa horom i možda u nekoj većoj sali.


уторак, 06. новембар 2007.

Teri Pračet - Glinene Noge

Pretpostavljam da je ovo jedini trenutno živi pisac o kom ne želim da pišem. Nije da me je sramota da pišem hvalospjeve ali postoji neka granica, a kada čitav knjige o Disksvjetu neretko želim preći tu granicu. Takođe postoji pitanje čemu može da služi jedna recenzija o njegovoj knjizi? Oni koji su dosad čitali Pračeta i svidio im se njegov stil su sigurno već pazarili ovu knjigu, oni koji ga nisu čitali bolje da počnu od početka, od prvih knjiga u serijalu. A treća kategorija? Oni koji su ga čitali a nije im se svidio? Za njih je rezervisan poseban krug pakla, onaj za ljude koji ne mogu da shvate dobru šalu! Naravno da nisam ozbiljan, takvi ljudi su valjda već shvatili da Pračetovo pero njima ne prija te će zaobići ovu knjigu. Ova knjiga je za one malobrojne koji vole Pračeta a još razmišljaju da li da kupe ovo izdanje.

“Glinene noge” pripadaju serijalu o straži i ona je treća po redu koja je izašla kod nas iz tog serijala (“Straža! Straža!” i “Oružane snage” su njeni prethodnici). Od početne premise, grupe uglavnom pijanih policajaca koji se klone nevolje koliko mogu, straža je veoma uznapredovala i zauzima bitno mjesto u podjeljenom gradu Ank-Morporku. Sada imaju čak četiri stražare i gomilu pozornika, od starih znanaca tu su i dalje komandant Vajms (trijezan dugo vremena), narednik Kolon (želi da se penzioniše te čita knjigu “Moja prva stoka”), kaplar Nobs (S.V.St.Dž – sa uvjerenjem da je ljudsko biće), kapetan Kerot (patuljak od 2 metra), Angua (u predlunarnom sindromu) i vodnik Detritus. Naravno tu su i neka nova lica kao što je pozornik Bani-Neverniku-Sa-Infomativnim-Brošurama (sve je rečeno) i patuljak Guzičica – pošto se straža modernizovala vrijeme je da dobije svog alhemičara (a s obzirom da ovaj serijal parodira policijske serije, gomilanje forenzičara u istima je dobilo svoj pračetovski odgovor). Dešavaju se misteriozna ubistva i na komandantu Vajmsu je težak zadatak da to riješi. Pretpostavljam da je svima jasno na šta ovo može ličiti – duhovita Agata Kristi u jednom fantazijskom svijetu s tim što ova knjiga pruža daleko više od kriminalističkog romana, a za to je zaslužan britki Pračetov um koji onda kad ne očekujete izbaci pokoju mudrost dostojnu najozbiljnijih djela. Tako da ćete se svojski nasmijati a onda i malo porazmisliti o takvim pitanjima kao što su heraldika, ateizam, etničke manjine, pravima siromašnih... Ovo je ono što Pračeta izdiže iznad pukog pisca sa smislom za humor, a to je da ovo nije isključivo parodija, već satira u svom izvornom obliku, gdje humor nema samo cilj da zasmije već i da nam nešto poruči. Takođe usudiću se da kažem da je Pračet najbolje nešto što možete naći u Laguninoj knjižari, a vjerovatno i jedan od najboljih pisaca koji je danas živ, ova knjiga je dokaz toga. Možda sumnjate u moje riječi ali kada poslednjih stotinu strana pročitate u jednom dahu shvatićete o čemu govorim i uprkos što znate da je to fiktivan lik poželjećete da komandantu Vajmsu stegnete ruku. Nadam se da ćete u ovom djelu uživati koliko sam ja uživao i da ćete se složiti da je to najbolje uloženih par stotina dinara na neku knjigu novijeg datuma.

Jesenji dan

Nikad nisam razumio kako ljudi mogu mrzjeti ovo divno godišnje doba. Boje koje preovladavaju su prelijepe, sunčani dani ljepši nego u ostalim godišnjim dobima a kiše imaju svoj šmek. Današnji dan (utorak, 6. novembar 2007) ispunjava sve te uslove. Nije lako buditi se rano iz dana u dan dok si student i to predstavlja jedino mučenje. Ali ponekad jutarnju nervozu dočeka ovakav dan i sve odjednom biva bolje. Naravno pomogla je muzika pošto je prva pjesma koju sam čuo danas bila Don’t You (Forget About Me) grupe Simple Minds, bend koji nešto posebno ne volim, ali priznajem da je ova pjesma odlična i da se lijepo uklapa u ambijent crveno-žućkastog lišća i potrebe da se čovjek razbudi. Takođe ambijentu dobro odgovara Electric Six, detroitski rok bend (mada bi se najbolje definisao kao hard rock-disko-electro bend) i albumi Fire i Senor Smoke (izbjegavati Switzerland). Pjesme su uvjek u šaljivom maniru sa nekim standardnim motivima, ali su ipak u blago-kritičkom fazonu (prema Americi), čujte recimo Electric Demons in Love, Bite Me, Jimmy Carter, Improper Dancing, Future Boys, Rock ’n’ Roll Evacuation. To bi bilo to za danas, uskoro vas častim sa tri teksta – 2 recenzije (Teri Pračet – Glinene Noge i film Invazija) i jednim koncertnim izvještajem. Do tada uživajte u divnoj jeseni