Da se odmah ogradim o ovo što ću sada napisati, ne bih želio da ikad bude potrebno da se ovako nešto obistini ali sam prinuđen da zastupam jedno ovako radikalno stanovište svim onim što vidim u današnjem društvu. Gdje je najveći problem? Po meni, to nije ni nestabilnost Balkana, ni trenutno slaba ekonomska situacija, ni Rusi ni Amerikanci, već mlađe generacije koje uskoro stupaju u punoljetstvo, dobijaju pravo glasa i kroje državnu sudbinu. Dovoljno je samo baciti pogled na novinske članke, u Politici koja je najmanje senzacionalistička od svih koje možemo kupiti, i naći ćemo dva podugačka članka o devijantnom ponašanju maloljetnika. U prvom slučaju radi se o seksualnom zlostavljanju koje su dvanaest polumaturanata osnovne škole u Nišu izveli nad njihovom školskom „drugaricom“ (kakvo je to drugarstvo, zaista ne znam), u drugom je tuča u srednjoj školi gdje je jedan sedamnaestogodišnjak potegao sjekiru koju je nosio u svojoj školskoj torbi. Ovo je naravno samo vrh ledenog brijega, pucnjave po školama, kriminal i raznorazni obračuni postaju svakodnevica. Koga treba okriviti za ovo? Tešku ekonomsku situaciju? Nasilje koje djeca viđaju u filmovima i kompjuterskim igrama? Globalno zagrijevanje? Možemo ovako tražiti sledećih nekoliko godina a previđamo da je problem u roditeljima i da tu nešto ozbiljno treba uraditi. Kako znam da nije problem u bilo čemu gore pomenutom? Jednostavno prethodne generacije su živjele u prilično težim i nasilnijim vremenima pa takvih problema nije bilo. Recimo dok je moja generacija išla u osnovnu školu, najgore se živjelo u zadnjih pedeset (a vjerovatno i više) godina, bio je rat, diktatura Miloševića i njegovih potčinjenih, bila je ogromna represija pa opet niste mogli nigdje da čujete da su djevojčice silovali, dječake ubijali i oružane pljačke vršili osnovci. Problem je pretjerani liberalizam prema djeci, nazainteresovanost roditelja, loš obrazovni sistem i tome treba nekako stati na kraj. U zapadnim zemljama potrebna vam je dozvola za kućnog ljubimca ali djecu može imati svako (pa i najteži zločinci) i to nikako ne valja. Ali moja ideja se ne bavi zabranom rađanja djece, štaviše nikad to ne bih ni pomislio, moja misao se bavi nečim drugim, vaspitavanjem sve djece. Mališane treba da vaspitava država i to čim prohodaju (kažu da se karakter djece razvija do treće godine) i da oni nemaju nikakvog dodira sa svojom pravom porodicom sve do punoljetstva. Država bi za tu priliku trebala da sakupi veliki tim najvećih apolitičnih stručnjaka iz oblasti pedagogije, psihologije, sociologije, filozofije, filologije, socialnog rada... koji bi odredio pun obrazovni program te djece, koji bi se prevashodno sastojao od raznovrsne literature i sportsko-rekreativnih djelatnosti ali i muzike, filmova, pozorišta. Osnovno obrazovanje bi tako trebalo da bude isto za sve, dok bi se za srednjoškolsko obrazovanje djeca upućivala po svojim sklonostima i mogućnostima a visokoškolsko obrazovanje bi bilo omogućeno samo najboljima i svaki pojedinac bi ga mogao birati za sebe. Koje su moguće kritike ovog sistema? Prvenstveno ta da iako postoji devijantna omladina, više je one pristojne i perspektivne i njima bi se odrekla mogućnost roditeljske ljubavi (i djeci i roditeljima) i zašto bi oni zaslužili takvu kaznu? Naprotiv, ove mjere nisu kazna već briga upravo za tu djecu koja neće biti izložena bilo kakvom stresu od svojih vršnjaka, neće biti u opasnosti da poginu u školskom dvorištu a osobe koje bi bile zadužene za staranje i obrazovanje bi bile pažljivo odabrane i morale bi da pruže jednaku ljubav svima. Ovakav sistem bi obezbjedio jednakost, jer djeca predsjednika i bogataša će imati isti tretman kao i djeca siromašnih i imaće jednaku mogućnost da se pokažu (a ne da noseći gajbice zarađuju za mercedese), obrazovanje se ne bi plaćalo i došlo bi do nečeg nezampamćenog u istoriji, obrazovni sistem i ljudi u njemu bi bili najplaćeniji i najbitniji u društvu jer je njihov posao najbitniji i treba ih stimulisati da budu nepristrasni i stručni. Za kraj još samo da istaknem da ovakav sistem ne bi predugo trajao. Roditeljstvo bi se povratilo kod onih koji su prošli ovaj sistem, dakle za nekih četrdeset godina bi ovakva institucija obrazovanja bila nepotrebna ali bi za svaki slučaj postojala (u slučaju da stvari ponovo pođu naopako). Nadam se da nema potrebe za ovako teškom i radikalnom procedurom, ali svakim danom sve sam manje i manje uvjeren u to.
четвртак, 13. децембар 2007.
Radikalna pedagoška misao
Пријавите се на:
Објављивање коментара (Atom)
14 коментара:
sada sam procitala nesto na forumu..i nekako dosla do ove stranice..ali si ovo napiso...
Ne shvataj sve bukvalno druze...
Pogotovo ne glupavo bukvalno!
Zapitaj se samo zasto je Nice najpopularniji medju ne-filozofski opredjeljenim ljudima, a medju onim koji vole filozofiju preovladavaju oni do 22 godine maksimalno... kasnije covjek shvati ispraznost Nicea... neki to shvate ranije, neki kasnije...
"Dobar je on u odnosu na npr. Deridu Smilebig Smilebig Smilebig ali zato ako u pricu uvedete Sopenhauera, Kanta, Hegela, Lajbnica, Dekarta, Hjuma... Anticke filozofe da ne pominjem... prema njima Nice je nula, ali je popularan kod ljudi jer je pro-revolucionaran"
..imam dva pitanja za tebe...nemoras da odgovoris naravno..ali onako.. pitanje broj 1. da li jos mislis ovo..ili je se nesto promenilo. i pitanje broj 2...da li si student filozofije? iskreno odgovori :)
???
Sto se tice Nicea i ja mislim nesto slicno :)
Odgovor broj 1: Ne mislim ja ovo, ovo je vise nacin da se pokaze koliko je sistem los, koliko su stvari lose - da je cak nesto toliko totalitarno kao sto je sistem koji sam gore izlozio bolje od postojece stvari. U toliko sam siguran
Odgovr broj 2: Da :)
hvala na odgovoru! :)
PAZI OVO: Porodica je upravo jedini okvir u kome se mogu razviti vrline i pretpostavke slobodnog čoveka: poštenje, individualizam,
* mržnja prema državi * ,
radne i preduzetne navike, respekt prema kulturnim vrednostima itd.
Jedini problem je sto danas iz porodice uglavnom izlaze neke druge vrijednosti, u kojima i samo znacenje rijeci "vrijednost" gubi svoj smisao.
To je ocigledno u danasnjem drustvu. Nije da se mladje generacije uce tim losim stvarima, vec se one ne uce dobrim, i potrebno je to nekako promjeniti
Ok, sve si ti to lepo napisao, ali šta ako se zezne ta komisija? Šta ako se ispostavi da program ne valja? Ulaziš u rizik da potpuno, 100%, uništiš jednu generaciju.
Ako ćemo već radikalna rešenja, meni je primamljivije da se rade testovi za roditeljstvo.
A nasilja danas ima više u celom društvu, a ne samo po školama... :\
Pa ne bi se zurilo sa rjesenjem, to bi trebalo da bude zajednicki iskordinisano (i odvojeno od svake politike) ne manje od godinu dana.
Ali tvoja kritika stoji, to je zaista rizicno.
Sto se tice testa za roditeljstvo, meni je surovije nekome zabraniti pravo na potomstvo (po onom mom sistemu roditelji bi upoznali djecu poslije nekog vremena, kada ne bi mogli da imaju nikakav negativan uticaj na njih)
Osecaj pripadnosti i licnog indentiteta dolazi od porodice. Ljudima nije samo bitno gde idu nego i odakle dolaze, da tako kazem, pa nije cudo sto preko 90% usvojene dece pre ili kasnije trazi svoje roditelje. Poznavanje roditelja i bitnost porekla i indentiteta su jedni od osnovnih potreba svakog coveka i stoje u istoj ravni sa pitanjem postojanja boga i kosmosa i potrebom da se isti dokuce. Naucno je dokazano da su deca, koja su u prvim godinama zivota (iz nekog razloga) bila odvojena od roditelja (privremeno ili stalno), kasnije obolevala od nekih bolesni medju kojima je, primera radi, najcesce asma.
Lista negativnih posledica razdvajanja dece od roditelja je jako duga. Ja sam navela samo par primera. Slazem se sa tobom da ima puno losih roditelja, ali je tvoja ideja katastrofalna. Iz gotovo svih razloga, po svojoj strukturi, podseca na obrazovanje unapredjene armije, a ne deteta ili individue. Situacija ce se promeniti samo onda kada se promeni ljudska svest u globalu. Jeste potrebna revolucija na mnogim poljima, ali je pre toga potrebna evolucija, i to ona u glavi. Na zalost, iskustvo je pokazalo da je svakoj revoluciji i evoluciji prethodila katastrofa. Izgleda da nista drugo ne moze da trgne vecinu ljudi, a neke cak ni onda.
Lepo od tebe sto si bar pokusao da razmisljam o alternativnim varijantama. Ja licno nemam ideju, jer ne znam sta vise treba da se desi na ovome svetu da bi se ljudska svest razvila u boljem pravcu. Po meni se vec dovoljno desilo i jos uvek se desava. Licno ne znam nikoga ko je "napravio" dete sa punom svescu, razumevanjem, ljubavlju... i odgovornoscu pre svega. Uglavnom sam slusala komentare tipa desilo nam se, bilo je vreme, zivot bez dece nema smisla i slicno. Sve to je vrlo nezrelo. Ja ne kazem da ce ovi ljudi (medju kojima je dosta mojih prijatelja) svi biti losi roditelji. Samo kazem da je razmisljanje pogresno.
Izvini sto sam se raspisala. Tema je zaista opsirna i bitna.
Naravno da mi ne smeta duzina komentara, stavise veoma sam zahvalan na njemu :)
Nadam se da se slazemo da se nesto moze uraditi. Ja sam ponudio jedno ekstremno rjesenje (za koje sam svjestan da ima manjkavosti ali i neke dobre stvari). Naravno ako je sve sto ti kazes tacno, onda je teza potpuno pogresna mada mi je nejasno kako djeca mogu oboljeti od astme ako su odvojeni od roditelja? Ocekivao bi neki psihicki poremecaj, al ovo za astmu me bas cudi.
Prosvecenje ljudi je svakako najbolje moguce rjesenje, samo je pitanje koliko je izvodljivo, pogotovo jer su buduci i sadasnji roditelji vec izgradjene licnosti a u njima je najveci problem.
Ako bi drustvo pocinjalo iz pocetka (recimo posle neke velike katastrofe) onda bi imalo smisla govoriti o tome, ovako ne znam kako bi moglo doci do nekog globalnog prosvjecivanja
Dobro jutro :). Upravo sam ustala i dosla na tvoj blog posto sam ocekivala da si odgovorio na moje komentare. U medjuvremenu sam malo razmisljala o ovoj temi. Da, slazem se da nesto moze i mora da se uradi po tom pitanju i palo mi je na pamet da bi mozda trebalo organizovati savetovaliste za sve buduce roditelje i one koji razmisljaju o roditeljstvu. Tamo bi im se objasnila bitnost i odgovornost donosenja deteta i buduceg coveka na ovaj svet, kako sa psiholoske tako i sa edukativne strane. Psiholozi kazu da se najbitniji delovi nase licnosti i nasa psiha formiraju u prvih 5 godina zivota. Ne znam da li iko shvata koliko je to ne samo ozbiljno nego i pomalo zastrasujuce iz prostog razloga sto je nas karakter u mnogo cemu nasa sudbina i odrednica za poteze koje cemo povuci u zivotu, a upravo tako znacajna stvar se desava u periodu potpune zavisnosti od roditelja ili staratelja. Ukratko, u periodu kojeg se gotovo uopste i ne secamo, pa samim tim i ne mozemo dokuciti i razumeti sve nase poteze, razmisljanja, strahove i tako dalje. Dakle, roditelji najpre trebaju da budu svesni toga, odnosno cinjenice da ce ono sto kazu i ucine detetu u tom periodu imati trajne (negativne ili pozitivne) posledice, delimicno na svesnom, a mahom na podsvesnom nivou deteta, buduceg coveka. Trebaju im se mozda dati primeri iz prakse za bolje razumevanje. Ne kazem da ih treba plasiti nego im jednostavno objasniti znacaj i bitnost roditeljstva u tom smislu.
A sada da ti odgovorim za asmu. Ja naime imam asmu, pa pricam ne samo iz statistika nego i iz prakse. Dobila sam asmu u dvadesetoj i nekoj godini zivota. Ne secam se tacno. Uglavnom, imala sam srecu da zavrsim kod odlicnog doktora. Njegovo prvo pitanje bilo je da li sam u prvih pet godina zivota ili kasnije, kao mala, bila razdvojena privremeno ili trajno od roditelja. Rekla sam da nisam. Tek nakon toga me pitao za recimo alergije, mogucnost naslednosti, stresni faktor i tako dalje. Kako me je njegovo pitanje zainteresovalo, covek mi je objasnio da se asma u velikom broju slucajeva razvija zbog odvajanja dece od roditelja. Spomenuo je i druge bolesti, izmedju ostalog sizofreniju, kao posledicu konflikta ili traume koje se vise ne secamo, a koja se desila u prvim godinama zivota i manifestovala kasnije. Najsmesnije od svega, pricam ja to kasnije mojoj majci i ona udari u plac i kaze mi da sam dve pune godine zivela sa babom i dedom (njenim roditeljima), jer su moji u to vreme bili podstanari i radili non-stop da podignu kredit za kucu, a ja se toga uopste ne secam. Sa druge strane, ceo zivot sam obozavala majcine roditelje kao da su mi vlastiti i dokle god su bili zivi visila sam kod njih svaki vikend, sto niko nije mogao razumeti, pogotovo kada sam dosla u godine kada bi mi izlasci trebali biti interesantniji od provoda sa babom i dedom. Asmu sam inace upravo i dobila u periodu ponovnog razdvajanja sa roditeljima, jer sam se u tom momentu svog zivota (dakle sa dvadeset i nesto godina) po prvi put odselila u drugi grad. Do tada smo ziveli bukvalno stan do stana. Eto, otuda sam ti dala ovaj podatak. Inace sam od malih nogu imala problema sa alergijama (nasledno) koje kasnije cesto predju u asmu. Sve to mi je bio podsticaj da saznam vise o psihologiji deteta, pa sam smorila prijateljicu koja je psiholog, a koja inace radi kao socijalni radnik. Jako puno sam naucila od nje i literature koju mi je preporucila.
Bez obzira na ovo sto sam sada rekla, moji roditelji su fenomenalni. Bolje nisam mogla pozeleti i ne bi ih menjala. Pruzili su mi uzasno mnogo ljubavi i podrske u zivotu i tretirali me pre svega kao licnost sa vlastitim karakterom, zeljama, potrebama i tako dalje. To je naravno odnos koji se gradi i uci. Ne dolazi sam od sebe. Oni su mene edukovali na jednom, a ja njih opet na nekom drugom nivou. Rad na samome sebi, pa onda i na drugima, je vrlo bitna stvar u zivotu. Covek prvo mora da razume sebe, svoje postupke i sopstvenu psihologiju da bi mogao razumeti druge i napredovati mentalno u zivotu. Zato mislim da je isto tako bitno razresiti probleme i konflikte samih roditelja, koji su isto tako bili necija deca, pa ih onda uputiti kako da vaspitavaju sopstveno potomstvo. A to sve ide vrlo tesko iz samo jednog razloga - iz razloga osetljivog ega. Ljudi su skloni tome da sve sto im kazes prihvataju kao kritiku, prebacivanje i napad. I to na svim poljima u zivotu, dakle ne samo po pitanju roditeljstva. Svakome se sve moze reci ako se kaze na pravi nacin i sa ljubavlju i dobrim namerama, ali to isto tako iziskuje konstantnu svesnost, alert, paznju i racionalnost od samog govornika, sto je ponekad nemoguce. Put je tezak, za sve strane, ali bi ga valjalo preci.
Cuj, ovo je tema o kojoj bi mogla govoriti satima, sa razlicitih aspekata, ali mislim da sam te dovoljno smorila :). Nadam se da ne zvucim kao da sam ekstra pametna. Zaista mi nije namera da "solim". Samo sam htela da podelim vlastito znanje i iskustvo.
Prvo, slazem se sa Milenom. Divno je sve napisala.
Stefane vidi se da nisi ucio psihologiju :))), ali ipak nastavljas da je ponizavas iako su neka saznanja iz psihologije veoma korisna i po meni obavezna. A za ovaj spartanski odgoj dece... Sokirana sam idejom :)
I mislim da gresis ako mislis da ce to biti potrebno samo za jednu generaciju a da ce sa sledecom sve biti u redu. Jer ti opet neces imati normalne roditelje. Jedan od kljucnih momenata je ljubav i davanje ljubavi. Deca bez ljubavi odrastaju u nemastovite i zle ljude :) tvoja Beta generacija ne bi dobila ljubav od drzave, tako da ne znam ni kako bi umela da je daje. Osim izuzetaka naravno.
Sad, ovo sto imam da kazem je vise neki moj filozofsko-religijski stav, al cu ga ipak izloziti.
Svaka generacija ljudi mora da ima svoje probleme, ako nema svoje onda ima probleme svoje dece koja verovatno ispastaju zbog njih. Mislim da covecanstsvo koliko god bude dugo trajalo morace da se bori sa sobom i sa svojim nesavrsenstvom. Kada to znamo mozemo da se opustimo i ne panicimo jer neke stvari su neizbezne. Mislim da ako su mere drasticne to nikada ne izadje na dobro. Zlatna sredina, ne kazu to za dzabe.
Propast sveta je mozda sutra, ali je zato vec prekosutra novi dan.
Cheer up, you old bugger.
C'mon, give us a grin. ;)
vau
http://www.imdb.com/title/tt0433405/
Постави коментар