Zapitajte se koliko ste puta čuli ili sami pomislili da je taj i taj film ili ta i ta knjiga dobra zato što ima nesrećan kraj i kako su priče sa srećnim krajem bezvrijedne? Vjerovatno daleko više puta nego što ste čuli neku pohvalu jednog srećnog kraja ili neku želju za srećnim krajem u nekoj priči. Šta je to u hepiendu što nas toliko odbija? Da li je u pitanju neka sadistička želja da i fiktivni likovi na filmu, knjizi u pjesmama pate zato što smatramo da i sami patimo? Ne možete poreći da skoro svako ko drži do sebe i svog „ukusa“ ne smatra srećne završetke nešto glupljim i nerealnijim od onih nesrećnih. Jedini trenuci kada srećne završetke bespogovorno prihvatamo su neke fantastične, nerealne, neozbiljne priče ali u bilo čemu što makar miriše na realnost pljujemo po hepiendu. Zašto smatramo svoje živote tako jadnim i ništavnim i zašto pamtimo isključivo loše stvari nije lako pojasniti ali konstanta želja za patnjom u nekom izmišljenom svijetu to pokazuje. Ogorčenost je, po mom mišljenju, jedno stanje koje nas rijetko kada napušta, u cijelom našem životu. Samo po sebi, to stanje nije tako loše, naročito kod mladog čovjeka, zato što ga pokreće, zato što mu daje smisao i potrebu za njegovim postojanjem. Da nije ogorčenosti, ne bismo vidjeli da je nešto oko nas pogrešno i ne bi to pokušali da popravimo, te bi bili u jednoj stalnoj letargiji. Možda je i ovdje rješenje mog pitanja – u nemogćnosti da se izborimo sa sopstvenom ogorčenošću projektujemo to na protagoniste priča, u želji da i oni pate i da se muče, jer nisu ništa bolji od nas. U suštini ovo kvari jedan smisao umjetnosti koji je, po mom mišljenju, veoma bitan – katarzu. Jer mogućnost da izbacimo ekstremne emocije, plač i smijeh, nisu velike ako stalno zauzimamo negativan stav prema onima koji nose priču. Na ovu temu bi vjerovatno moglo još štošta da se kaže al to je to zasad.
6 коментара:
TI SI SJAAAAAAJAAAN
Meni se cini da si u nekim stvarima radikalan i fatalista :). Imas vrlo izrazenu moc opazanja, ali nisi zainteresovan za nijanse. Ja opet nista ne dozivljavam crno i belo. Nikada nije samo jedna stvar u pitanju nego uvek nekoliko. Zato, ne mislim da iko zeli da protagonisti pate. Radi se o tome da se od odredjenog zanra ocekuje da bude prikazan u realnim okvirima. Ako ne mozemo da poverujemo, ne mozemo ni da saosecamo sa likovima. Zasicenje je u mnogome doslo iz Holivudske filmske industrije, gde su odredjeni zanrovi davnih dana prihvaceni kao zabava. Za to vreme, nas covek u bioskopu se nervira sto neko moze da pobije armiju negativaca bez vecih posledica. Jer "nas covek" jos uvek ne dozivljava film kao puku zabavu. U svetlu toga, on takav film ocenjuje kao nerealan, pa mu je i srecan zavrsetak samim tim nerealan. Po istom principu, od jedne bajke, epske fantastike, decijeg crtaca itd. ocekujemo srecan kraj i svemoguce situacije. Dakle, u pitanju su zanrovska ocekivanja. Bar ja tako mislim.
Valjda nisam fatalista, a ni radikalan :)
Ne bavim se ovdje opseznim studijama da bi mogao da sve potanko iskazem, naravno da ne reaguju svi na nacin koji sam opisao, al smatram da odredjena vecina to cini.
I naravno kada sam pisao ovo nisam mislio na akcione filmove holivudske produkcije. Mislio sam na obicnije filmove i na to kako se covjek tretira u njima.
Srecan kraj imaju neki americki filmovi (lakse je o njima pricati) kao sto su Little Miss Sunshine, Sideways, Big Fish... (prva 3 koja su mi pala na pamet) koji uopste ne nervira i koji je za mene pohvalniji od skoro svakog nesrecnog kraja (u filmovima slicne produkcije i budzeta).
"Nas covjek" suvise tmurno gleda na situaciju, suvise je veliki pesimista ako od filma (iako mu nije puka zabava) uglavnom ocekuje tugu. Zato nam je i zadnjih 10 godina kinematografija stancovala slicne naslove
Postovani S.,
mislim da katarza ne mora biti obavezno na kraju price, ma kakav bio njen zavrsetak. Katarza je momenat. A kraj je kraj. Srecan ili los. Mozda se katarza kod rezisera poklapa sa krajem, i samo kod njega. Jer ga podsjeca, i oslobadja.
Jedan moj prijatelj ,Ljubo , imao je obicaj da u sred feste, daleko od njenog kraja, upozori okolinu - ne kvarite mi momenat. Taj, za druge slucajni i beznacajni momenat,za njega je bio momenat kataraze. Ljudi mogu dozivjeti katarzu tamo gdje je za sve druge sve obicno, ili lose, ili srednje.
Katarza od slucajne misli slucajnog covjeka koji je nesto rekao ( cak i kroz jednu scenu) sto se uklopilo u tvoj mozaik kao bitni detalj, a on je to smatrao samo obicnom recenicom (scenom) koja ne pretenduje na nesto veliko.
Katarza je, mozda, cudo momenta koji se pretvara u spektakl. Spektakl momenta.
Kao pozoriste jednog glumca, katarza je spektakularni momenat jednog covjeka kojeg, moze biti, samo on osjeca spektaklom.
Svaki kraj je tuzan, jer nije kraj, a momenat je vjecan.
Vojin Grubac
Kroz umetnost se uvek reflektuje stanje necega ili nekoga, pa samim tim i pojmanje. Nase stanje bese crno... Mislim da je veci problem u tome kako je nesto predstavljeno, bilo tuzno ili radosno. Nacin je vrlo vazan za ljudsku reakciju. Primera radi, kritika se mnogo lakse proguta ako je servirana na kulturan i razuman nacin. Isto tako, srecni kraj je lakse doziveti i prihvatiti ako je prezentovan na nacin na koji je prihvatljiv i moguc za nase pojmove. Samo pravi majstor je u stanju da od jedne drame i nesrece, ili pak komedije, napravi umetnicko delo i da mu vrednost. U vecini slucajeva ovi pokusaji zavrsavaju u patetici, jeftinim fazonima i slicno. Malo je kvalitetnog. Tacno je da se vecina vrhunskih dela bavi nesrecnim tematikama, pa onda mislim da nije cudo sto se na listi omiljenih knjiga ili filmova cesce nadju price sa nesrecnim krajem. Sreca i tuga su dva razlicita i podjednako snazna osecanja. Ali srecan covek nekako nema potrebu da deli svoje emocije. On naprosto uziva na povrsini stvari. Ne bavi se problematikom, jer je u momentu srece nema. Sreca, kao takva, ispunjava. Tuga nas ostavlja praznima i neispunjenima. Tuga nas tera na duboka razmisljanja. I to se naravno ogleda u umetnosti tako sto se mnogo vise pise o negativnim aspektima zivota. Dakle, kao sto rekoh, u pitanju je vise stvari. Ne znam koliko uspevam da se izrazim jasno ali nadam se da razumes sta hocu da kazem :).
Postovani gospodine Grubac,
Potpuno se slazem sa tim sto ste vi rekli ali samo bih dodao jos nesto. Sve stvari idu ka svom kraju, u njemu se povezuju sve tacke tako da je bilo koji momenat u prici podredjen njemu. Meni licno, momenat katarze nikad ne dodje na samom kraju, vec uvjek negdje prije (kada se zapravo anticipira kraj) ali i dalje na to kakav ce on biti glavni uticaj ima sam kraj.
Milena, nemam sta da dodam. Sledeci tekst koji sam planirao da ovdje postavim (nadam se vrlo uskoro) je povezan sa tom pricom :)
Постави коментар