Pisati priču

Želim da počnem da pišem priču. Ne znam zašto ali mi je itekako primamljiva ta ideja. Nazvati sebe piscem, e to zvuči baš dobro. Vidim čak i naslovnicu svoje knjige, elegantne korice finog formata, prigodna fotografija i moje ime pri vrhu. U kvalitetnijim novinama dajem intervju, odgovarajući na pitanja iz raznih branši. Još ako posle toga nastavim da se probijam možda dobijem lijepe pohvale nekih bitnijih pisaca. Pol Oster izjavljuje kako ga je iznenadio taj mladi čovjek sa svojim idejama i neobičnim stilom i da bi volio da ima više takvih u generacijama koje dolaze dok Tom Vejts želi da iskoristi neke motive za jednu svoju pjesmu. Nisam još ni počeo pisati a sanjaranje me daleko odvelo. Baš sam budala. Ajde da usporim, razmislim. O čemu bih pisao? Kako biti originalan, smislen i uz to zanimljiv? Zašto se prije mene rodilo toliko velikih umova koji su na svaku temu dali neki dobar odgovor, pokrili sva značajna polja, napunili stupce i stupce genijalnim idejama, originalnim stavovima i prelijepim pričama? To zaista nije fer. Kako čovjek nešto da kaže o bilo kojoj velikoj ideji sada? Odakle mi pravo na mišljenje o nečemu o čemu je Dostojevski već sve rekao? Mogao bih pak pisati o nekom svom iskustvu, nečemu zanimljivom vrijednom pomena. Još samo da nađem jedan takav događaj. Ili da pišem o njoj, te stvari uvjek pale. Uostalom bilo ih je par te bih mogao iskombinovati elemente a uz to se možda nijedna od njih ne bi mogla pronaći. Mada ne bi bilo loše kada bi se pronašla. Možda joj se to i dopadne, možda joj bude žao, možda tako iskažem sve ono što sam želio i sve ono što je trebalo u pravim trenucima. Ako je ikad bilo pravih trenutaka. A mogao bih i sve da izmaštam, da napravim neki drugi svijet, optimističniji, ili pak neki mračniji, tragičniji. Da odem u budućnost ili prošlost, postavim priču na drugi kontinent, među druge ljude. Postoji li granica uopšte? Ruke mi se tresu od svega ovoga, nervoza preuzima stvar i vidim kako će se ovo završiti. Ma imam ja ideja nego bi mi sada svaka rečenica bila slaba i djetinjasta, kao kada bih pisao nešto tipa: "najviše volim na svetu pticu u letu". No dobro, pisaću sjutra, i to pored mora. Kažu da se na moru izjutra može čuti čitav svijet, svaka osoba, živa ili mrtva, svi što su nekad postojala a možda se može naći naznaka onih što će tek da se rode. Onda mora biti i nekih dobrih ideja koje bi se mogle čuti. Biće muka da se ustane rano.