Budući da sam već par sedmica apsolvent studija filozofije ljudima nekako postaje prirodno da me pitaju ovakva pitanja, sad kad sam prošao kroz cijelu istoriju i kroz sve pravce (mada sam naravno samo zagrebao površinu) možda se očekuje od mene da tako nešto znam. Zašto ljudi upisuju filozofiju bez da se pitaju „čemu sve to“ i slične stvari. Neću lagati da sam nešto drugačiji, moj razlog studiranja „ljubavi za mudrost“ je iz toga što sam želio sebi da objasnim neke stvari i ako usput uspijem da ta saznanja prenesem drugima, tim bolje. Na kraju mogu reći da sam donekle i uspio u tome. Ali da se vratimo na temu. Možda će zvučati čudno ali smatram da se može odgovoriti na pitanje šta treba da bude smisao života. I moguće da je lakši od bilo čega što smo mogli očekivati ali istovremeno i težak preko svake mjere. Zavisi kako gledamo na stvari. Odgovor ne sadrži da treba što više da volimo, znamo, vjerujemo... ili pak da mnogo čitamo, šetamo, pričamo, odmaramo. Odgovor je da je smisao života što bolje shvatiti sebe i odatle će sve ostalo proizaći. Zbog čega je to tako? Ovo prvi odgovori koji su odbačeni predstavljaju nešto što se u filozofiji naziva akcidencijom, kontigentnim stvarima, onim što ne mora da bude. Možda nismo u mogućnosti da volimo zato što nikad ne upoznamo osobu koja nam je prava, ili čak ako je upoznamo desi se toliko toga da vam to onemogući. Nekome nisu bliski ili mogući znanje i prava vjera, neko ne umije da čita, ako smo invalidi ništa od šetnje, a neki drugi problemi nam mogu onemogućiti priču. Zato, ako tražimo smisao života, moramo tražiti ono što nije moguće, već ono što je nužno. A ako se pitamo o smislu našeg života, to odmah znači da postojimo, te jedino što nam se postavlja kao odgovor smo mi sami, jedino što je svakom od nas nužno je da se rodimo (inače ne bi ništa od ovoga mogli da postavimo) i da budemo jedno „ja“. I odatle se nastavlja, pošto je ono za čim svi težimo sreća, trajna i jaka, što bolje upoznamo sebe, to smo u većoj mogućnosti da shvatimo šta je to što će nas činiti srećnim i kako da dođemo do toga. Zato bi mogla i da se proširi ona prva formulacija – smisao života je da što bolje razumijemo sebe da bi mogli da budemo srećni. Smatram da ne možemo reći više od toga, jer ne možemo znati šta će koga od nas snaći u životu ili kako smo genetski predodređeni. Kako doći do toga? Na to pitanje već nemam odgovor i svako treba da nađe svoj način da sam sebe spozna i da pomoću toga dođe do sreće. Jer najstrašniji način da se živi je taj da se svojim otkrićima i bogatstvom svog duha cio svijet učini čarobnim, da se objasni čitava priroda, a da se ne razumije samog sebe.
Нема коментара:
Постави коментар