Ma ništa se neće promjeniti (iliti pozitivne i negativne strane razdruživanja Srbije i Crne Gore godinu dana poslije)

Neki će se sjetiti da je ovo bila jedna od parola crnogorskih zvaničnika koji su reklamirali nezavisnost kao najbolju opciju pa je red da nakon godinu ipo dana pogledamo šta se to promjenilo? Da li se zaista sve popravilo, da li je čitava ta ekskurzija išta vredjela ili su svi povučeni za nos od crnogorskih vlastodržaca još jednom. Evropske (ustvari evroatlanstske) integracije su vjerovatno glavni adut te vesele družine, mada kada čovjek pogleda jasno je da na tom planu ništa nismo dobili. U program Partnerstvo za mir smo ušli istovremeno sa Srbijom i BiH, dakle sve je isto. Istina je da smo brže potpisali Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju od Srbije ali po poslednjim najavama Srbija će taj dokument potpisati sa Evropskom Unijom 28-og januara dakle razlika je minorna dva mjeseca. Ta razlika tek postaje nebitna kada oslušnemo izjave visokih evropskih zvaničnika koji žele da Srbiji daju status kandidata za ulazak u Evropsku Uniju krajem 2008. godine dok se za Crnu Goru priča da će taj status moći da dobije tek tokom 2009. godine. Šta je još važno? Vjerovatno za moju generaciju najbitnije, sporazum o viznim olakšicama je prvo potpisan sa Srbijom što dalje znači da će pravna naslednica bivše državne zajednice prije doći na bijelu šengen listu od nezavisne Crne Gore. Dakle, kada govorimo o većoj evropeizaciji Crne Gore nakon dobijanja nezavisnosti moramo konstatovati da je izgleda država Srbija bolje prošla.

Što se posla i prosperiteta tiče, dovoljno je baciti jedan ili dva pogleda na 13 000 km² površine Crne Gore i zaključiti da je sve ostalo apsolutno isto. Ne volim brojke i mlataranje njima te ne mogu dati konkretne dokaze, ali ako je neko zainteresovan može da provjeri, i pretpostavljam da neće naći bilo kakve fantastične skokove izvoza, društveno-privrednog dohotka po glavi stanovnika itd. Naš glavni grad je dobio i prvog počasnog stanovnika od kada je država stekla nezavisnost a to je glavom i bradom Stipe Mesić, predsjednik Hrvatske. Kakva se ovdje poruka šalje društvu, a da nije sramotno istaći je? Ili ona da treba sve živo uraditi da bi se umilili (takoreći šlihtali) susjedu da bi nam oprostio grjehove „ratnika za mir“ koji kroje državnu politiku Crne Gore ili da je Stipe Mesić zaista zaslužan uprkos tome što koristi govor mržnje, slavi etničko čiščenje (operacije Oluja i Bljesak) i što je jedan od poslednjih izdanaka jedne zločinačke generacije koja je uništila život skoro svima na teritoriji bivše SFRJ (u toj ekipi su i Milošević, Tuđman, Izetbegović, Đukanović, Bulatović, pa redom svi ratni zločinci...)? Da li su ovo vrijednosti moderne evropske Crne Gore? Da li za ovo treba da se borimo, da za ovakve počasti klimamo glavom i smatramo da je sve u redu? Možda će neko pogrešno pomisliti i navesti da ja ovo govorim isključivo zbog toga toga što je Mesić hrvatske nacionalnosti ali taj neko se grdno vara. Ne bi meni smetalo da je bilo ko iz bivših SFRJ republika dobio tu nagradu al da je umjesto slavlja ratnih zločina bio čovjek koji se stalno zalagao za mir, stalno pričao protiv nasilja, protiv ovih koji su pokušali svima da nam unište život i koji su na taj način željeli dobro svima nama, recimo Lordan Zafranović, Branimir Džoni Štulić, Darko Rundek... Svi oni su hrvatske nacionalnosti ali možda bi se crnogorski vlastodršci osjetili pogođenim (kompleksi niže vrijednosti( takvim gestom jer za razliku od Mesića, ovi umjetnici su na razne načine pokazali veću ljudskost od naših političara. Usput smo dobili vrlo loš ustav koji povređuje jedno osnovno ljudsko pravo – pravo na domicilno državljanstvo, koje nam se ukida ako prihvatimo državljanstvo neke druge zemlje tj. ako potražimo sreću negdje drugdje jer nam naša država jasno poručuje da su u njoj ne poštuju prave vrijednosti. Taj ustav je takođe vrlo zanimljiv jer za državni jezik postavlja onaj kojim govori svega 20% populacije što je slučaj nezapamćen u svijetu ali u Crnoj Gori je izgleda sve moguće. Uostalom to je jedina meni poznata država koja njeguje fašistoidno nasleđe kvislinga Sekule Drljevića kroz himnu i državnu zastavu čime jasno pokazuje da njeguje fašistički duh iako je taj sistem propao prije više od 60 godina.

Za kraj da navedemo neke praktične minuse razdruživanje državne zajednice, ja kao student sam putovao od Bara do Beograda i nazad za vozom za 23 evra – cijena povratne karte sa kušetom u oba pravca, sada je samo karta u jednom pravcu (bez rezervacije) 19 evra za mlađe od 26 godina a za starije 24 evra. Usput imamo dvije carinske kontrole a vozovi i pruge kojima putuju samo što se ne raspadnu. Telefonski pozivi su nekoliko puta skuplji a rodbina je svima raširena na obe ove države, plus moramo da okrenemo 00381 ako zovemo Srbiju iz Crne Gore ili 99382 ako zovemo Crnu Goru iz Srbije. Praktične koristi nigdje nema, ja vidim samo minuse, šteta što niko od crnogorskih političara i intelektualaca koji su se zalagali za razdruživanje ne izađe i jasno kaže da je taj projekat bio potpuno nepotreban i da je urađen samo da bi se omogućilo još veće bogaćenje nekolicine porodica i da bi se zadovoljila sujeta još nekolicine ljudi.