Imao sam sinoć interesantan razgovor sa kolegama vezano za ex-yu muziku, za tekstove raznoraznih pjesama pa bih nešto mudrovao na tu temu. Između ostalog sam prepričavao tekst jedne Dilanove pjesme (115th dream je u pitanju – genijalna stvar) i da je komentar bio: „Ma njegovi tekstovi su romani, samo je tvoje prepričavanje trajalo deset minuta“, naravno komentar nije bio negativno kritički nastrojen, već je samo bilo jedno zapažanje. U poslednje vrijeme sam uglavnom slušao izvođače kojima su dugački i uglavnom kompleksni (time i bolji) tekstovi prirodni, te sam potpuno zaboravio činjenicu da je 6 strofa (bez refrena) poprilično dugačak tekst, maltene roman. Nažalost, za širu publiku je uglavnom prijemčivije da slušaju neke umno jednostavne pjesme, bez ikakve dubine, tj. pjesme koje ne mogu da prođu kao prava poezija. Naravno, nisam lud da žalim za ovakvu situaciju, pop muzika je pop muzika (i pritom ne mislim samo na ono što se u žanru smatra popom već ono što je generalno popularno) svima nam odgovara ponekad da se opustimo uz muziku i tekstove koji ne zamaraju mozak (ja recimo obožavam čuti AC/DC) ali šteta je kada veću prolaznost u društvu nemaju muzičari koje zaista možemo nazvati pjesnicima. Koga smatram tu? Pa prvenstveno ljude kao što su Tom Waits, Nick Cave, Bob Dylan; neću sad da nabrajam jer bi mi trebalo dosta vremena da stanem, ali ova trojica su mi najreprezentativniji. Njihovi tekstovi vrlo rijetko nisu utraćen glasovni talenat (mada je interesantno da Dylan a pogotovo Waits nisu nikakvi vokalni talenti, te je možda i to uzrok želje za dubinom u njihovim tekstovima). U jednom od komentara na ovom blogu je pomenuto da je lijepo čitati tekstove Kejvovih pjesama bez potrebe da se sluša muzika, da se u njima može i tako uživati i smatram da je to zaista najbolji pokazatelj koliko su nečiji tekstovi dobri, kada nije potrebno da nas lagani i dopadljivi ritmovi uveseljavaju već možemo da uživamo u čistoj kreativnosti pjesnika. Kod nekih je ponekad i lakše samo čitati tekst (Waits naravno, sa svojim glasom koji je „bio umočen u burbon 4 mjeseca, onda jedno 3 mjeseca visio u najzapušenijem džez klubu i na kraju par puta pregažen kolima) naročito ako nismo naviknuti na karakterističan glas koji ih odlikuje. I tako, nemam pojma zašto sam ovo napisao, al eto nadam se nije bilo zalud utrošeno vrijeme.
Нема коментара:
Постави коментар