Stoti put Protiv Negativnog

Oni koji ovo čitaju isključivo preko fejsbuka možda ne znaju da se blog zove Protiv negativnog i da je zapravo to misija ovih pisanija. A kako je počelo? Tada sam često pričao ocu kako je teško, maltene nemoguće biti objavljen negdje a da to zaista vrijedi, smatrajući da ja imam kvaliteta za tako nešto, ali nemam prilike. On mi je odgovorio da otvorim blog, pokušam na taj neki nezavisni način pa da vidimo šta će ispasti. Rezultat su prethodnih 99 tekstova, različitih tema, kompozicija, ali u suštini sa jednom glavnom porukom ili, bolje rečeno, mišlju. Ta ideja je sadržana u nazivu, ona je borba protiv negativnog, plasiranje afirmativne misli, poziv da se svako probudi i uključi, da ispravi svijet oko sebe koliko je moguće. Angažovanost i suprotstavljanje ambivalenciji su ono na šta se cilja. Zašto se onda blog ne zove prostije “Pozitivnost” ili nešto u tom smislu? Prvo, iz prostog razloga što mi se ovaj naziv više sviđa, a drugo zbog toga što je usmjereno ka pobijanju onog što je negativno i loše, pa tek onda ka eventualnom postavljanju neke nove misli i ideje. Pošto je usmjerenost egzistencijalna, lakše je ukazivati i kritikovati ono što je loše, nego postavljati nove norme, nekako je na svima nama da sami pronađemo šta treba i šta valja da činimo, potrebno je samo probuditi duh, uništiti učmalost i nepotrebno očajanje. Vrijedi ići napred sa ogorčenjem na stvari oko sebe, dokle god je ono u kontrolisanim dozama. Tako ćemo popraviti svijet a da prethodno ne uništimo sebe. Nego, neću više da zamaram. Za ovaj stoti, jubilarni blog sam zamolio svoje prijatelje i ljudi koji čitaju ove strane maltene od početka da mi napišu nešto baš na ovu temu, Protiv negativnog, na koji god način žele i hoće. Hvala svima što čitate i potrošite koji minut da razmislite o onome što mogu da vam kažem i nadam se da ćete uživati u sledećim redovima. Ja svakako jesam.

Neobično negativno

Ovo o čemu želim da pišem je jedna pojava koju ne volim, zapravo me nervira, ali – bar ovog puta – pisaću o njoj što mogu pozitivnije. Ta pojava se ispoljava onda kada želimo da negiramo običnost i našu relativno uniformnu i dosadnu svakodnevnicu, čineći nešto neobično i drugačije. Recimo u Francuskoj je postojao jedan časopis u kojem objavljivane samo ideje ili dela koja su apsolutno beskorisna (npr. kućna vrata koja možete lako poneti sa sobom). Cilj ovog časopisa bio je u negativnom postavljanju prema uobičajenom ponašanju i načinu mišljenja po kome sve treba da bude korisno. Na takvo ponašanje nailazimo i svakodnevno, bilo kroz grafite, neobično oblačenje, frizure, razgovore, performanse i druge umetničke (i sve druge) ekspresije. Po svojoj motivaciji ovo ponašanje je negativno, upereno protiv nečega, protiv ove običnosti i ušuškanosti (i ta negativnost je inače ono što mene nervira). Ipak zbog ove svoje neobičnosti ponašanje mora biti kreativno i afirmativno, jer neobično ne možemo dobiti čistim negiranjem, i to je ono što ovakvo ponašanje odvaja od čiste negativnosti. S druge strane ta afirmativnost i kreativnost je usiljena zbog svoje motivacije i to je ono što ga deli od spontanog pozitvnog ponašanja kome bih uvek bio naklonjeniji. Prednosti i lepe stvari koje neobično negativno čini su, što se u tom slučaju kroz negativno ponašanje može upoznati i naučiti pozitivno što na neki način otvara vrata za čisto pozitivno ponašanje, i time negira negativnost. I jedna stvar koja je meni posebno draga, što se ovim upoznavanjem sa sopstvenim pozitivnim ponašanjem otvara mogućnost posmatranja ponašanja drugih kao pozitivnih, pa se tako i gubi negativni stav. – „I ko je jednom u sebi shvatio čoveka razumeće sve ljude“ (Cvajg, Fantastična noć)

Igor Cvejić

Igor je moj kolega filozof i dragi prijatelj. Ima 23 godine, živi u Beogradu i apsolvent je na našoj grupi, inače najbolji student u generaciji. Takođe ima svoj blog na kome ponekad nešto zapiše i preporučujem da ga pogledate – Nomina sunt odiosa na adresi http://hocloco.blogspot.com

Privilegovani

A ponekad me i sumnja poseti. Čini mi se da ljudi sa malo truda žive lepo i lako i da sa malo ulaganja postižu mnogo. Izgleda kao da svojim skrivanjem izbegavaju da snose odgovornost za svoje postupke, a opet im sve polazi za rukom i okolina ih prihvata. Prepuštanje se tada nameće kao idealan izbor, a stalno gunđanje, pridike i nezadovoljstvo kao recept za lagodan život proseka.

A zašto da ne? Možda ti modeli i nisu toliko loši koliko mi se čine?

Srećom, uvek se u pravom trenutku javi situacija koja me sasvim razuveri i, na moju veliku radost, otkrije koliko ovakvim sumnjama nema mesta!

Kako sam tako sigurna? Probala sam! Jedan dan bio je dovoljan da shvatim koliko ovakav način životarenja čoveka onesposobljava, unesrećuje i stvara u njemu negativne, razarajuće emocije.

Tako zavist nije moćna, osim da razjeda onoga ko joj pribegava. Pakosno ogovaranje je uzaludno bacanje vremena, bez ikakve kreativnosti, koje samo osiromašuje onog ko se često bavi ovom rekreacijom, a povređuje drugoga. Isto je i sa gledanjem tuđih poslova, kao i primećivanjem tuđih mana (često nepostojećih), koje uvek lako primetimo, dok se naše istovremeno uvećavaju. Traženje dlake u jajetu samo je dobro izvežbavanje čula za detektovanje svega negativnog.

A šta će nama zapravo sve to? Možda se tako osećamo sigurnije, nadmenije, jače? Gajeći ovakvu vrstu iluzije, samo dublje zapadamo u blato, sporije se krećemo, gubeći iz vida ono što bi nas sutra zaista moglo ispuniti i usrećiti.

Zbog svega ovoga pozitivno razmišljanje ne treba shvatati kao nešto bogomdano i uobičajeno, već ga treba gajiti kao najveću vrlinu i - privilegiju! Nećete biti mlakonje ili seka perse ako osobi sa kojom vam je lepo kažete da vam prija njeno ili njegovo društvo. Nećete ispasti naivni ako se javite nekome u prolazu ili mu pomognete da nešto ponese. Ne iskorišćavaju vas prijatelji ako vas zamole da nešto za njih uradite, niti bilo kakav poklon i uloženo vreme za nekoga može biti bačeno. Vaša kuća je vaše ogledalo i zato niste picajzla ako je marljivo sređujete; a kada pređete preko tuđe gluposti, niste vi ti koji su ispali glupi.

Sve su ovo načini da pomognete sebi da rastete, gurajući zaista nebitne stvari u stranu. I ma koliko nam se one često činile vrlo bitnim, setite se samo nekog primera iz prošlosti, koji sada za vas nema nikakvu važnost, a u to vreme ste se silno izjedali i zbog toga lupali glavu.

Ne igrajte se sa sobom, već volite sebe i trudite se da svaku svoju vrlinu pomno negujete. Ma koliko ponekad apsurdno izgledalo, ovakvo ulaganje se isplati na duže staze. Ovom svetu je malo potrebno da bude srećan.

Milica Lazarević Jekić

Milica je kolega bloger i jedina osoba među ovim gostujućim tekstopiscima koju ne poznajem ličnost. Mada s obzirom na međusobno čitanje koje traje več duže vremena mogu reći da se na neki čudan način poznajemo. Ona ima 26 godina, apsolvent je srpske književnosti i trenutno čeka prinove na čemu joj i ovim putem čestitam i želim sve najbolje. Njen blog možete naći na http://www.cvrkutanje.net

Kopajući s osmjehom

My brother, where do you intend to go tonight?

I heard that you missed your connecting flight

Ovi stihovi su mu bili na pameti dok je pokušavao shvatiti kako je dospio tu gdje se trenutno nalazi. Hodeći po zvijezdama okupanom nebu vrtio je film koji se sastojao od poslednjih 18 mjeseci njegovog života. Osjetio je neku davno zaboravljenu vrstu unutrašnjeg mira. Život koji mu je bio u previranju sastavljenom od glavobolja, slomljenih srca i prestao je da postoji onog trenutka kada je jedno drugo biće preuzelo njegovo tijelo. Mirnije, mudrije i sretnije biće. Nebrojeno puta osjećao se kao čovjek koga će živog zakopati neprestane lavine problema, razočaranja i karata za koje je osjećao da su mu nepravedno dodjeljene. Nije znao zašto, ali ipak nikad nije odustao, konstantno pružajući ruke ka nekom tankom svjetlu koje je sijalo kroz sve to, iako je bilo vremena kada je bilo tako mutno da ga je jedva primjećivao. Pitao se da li je to ono što ga je napravilo, ne samo njega već nebrojene druge ljude, da nastave kopati, boriti se i održavajući se u životu iako se ponekad čini da, gdje god da se okrenemo, ne dobijamo ništa sem kritike, bijesa i nedostatka razumjevanja. Da li je to bio ponos? Ili možda instinct? Da li je to bio dio Boga koji se nalazi u svima? Nije imao odgovor na ovo, ali je svaki od ovih odgovora tačan, da svaki igra ulogu u tome. Ipak, u ovom trenutku, sve je bilo drugačije. Bio je oslobođen, njegov pogled na život se promjenio od samosažaljivajućeg, beznadežnog ka jednom optimističkijem i afirmativnijem. Shvatio je da ne bi bio to što jeste danas, da nije prošao kroz sve to. A danas je: obrazovan, srećan i mudar čovjek. Čovjek koji je uspješno izronio iz skoro zatvorenog groba sa osjećajem da može stići na vrh svijeta.

Noć je postajala hladnija, osjetio je blagu jezu na svojoj podlaktici i shvatio da je bolje da uđe unutra inače će se prehladiti a nije želio da bude bolestan na svom odmoru. Dohvatio je kvaku vrata na balkonu i nakon što je otvorio vrata bio je suočen sa zaprljanom sobom u kojoj je jedva malo zraka svjetla ulazilo. Opet je bio suočen sa tim. Ali ovaj put, počeo je da prokopava sa osmjehom.

Zoran Bošković

Zoran je žitelj Australije i moj stari prijatelj. Ima 22 godine i diplomirani je genetičar a je trenutno na master studijama iz neuro-nauke. Usput je neka varijanta mog psihijatra, a i ja sam njegov. Takođe ima blog na kome na žalost ne piše često, i možete ga naći na adresi http://eugenetheaxeman.blogspot.com/

...I, na kraju, reč ili dve protiv negativnog...

I shall remember this moment: the silence, the twilight, the bowl of strawberries, the bowl of milk. Your faces in the evening light. Mikael asleep, Jof with his lyre. I shall try to remember our talk. I shall carry this memory carefully in my hands as if it were a bowl brimful of fresh milk. It will be a sign to me, and a great sufficiency.

- Antonius Block, „Sedmi pečat“

Jedna od najgorih – ili najboljih, zavisi kako se gleda – stvari koje jedan film može da učini svojem gledaocu je da dovede u pitanje njegov način života i da ga u isto vreme suoči sa sopstvenom smrtnošću. „Sedmi pečat“ je upravo takav tip filma.

Nisam neki ljubitelj ljudskog roda, što je verovatno i jedan od glavnih razloga zbog kojih cenim Bukovskog kao pisca – delimo mnoge stavove o Čoveku. Previše smo plitki, ružni, tupavi, kolektivno patimo od lošeg ukusa i tokom svog života premalo pažnje obraćamo na bitne stvari. Od malih nogu postajemo robovi sistema, roboti programirani šta da osećaju, kako da misle i čemu da teže, potpuno šablonizovani.

Dobar posao, na kojem ćemo provoditi veći deo svojih budnih časova; dobra kola, koja će oslikavati naš status u društvu; prostrana kuća ili stan, u kojem će živeti žena i troje dece, za koje skoro uopšte nećemo imati vremena – sve su to ciljevi koji sami po sebi možda i nisu loši, ali svejedno ciljevi koji dovode do utiska da mi više nismo ti koji žive naše živote, nismo aktivni učesnici već pasivni posmatrači, davljenici koji se prepuštaju bujici.

Jednostavni prizori više nas ne dotiču, ne umemo da cenimo pogled sa terase na usnuli grad u gluvo doba noći, kada je udaljeni lavež pasa lutalica jedini zvuk koji remeti potpunu tišinu. Promiče nam lepota svetlosti ulične svetiljke, čiji se zraci probijaju kroz novembarskom kišom orošenu opustelu krošnju lipe. Postajemo sve više i više slepi za tuđe patnje i bol, postepeno prestajemo da primećujemo izgladnelu staricu vremenom išibanog lica koja na obližnjoj stanici pokušava da isprosi dovoljno za jogurt i burek, a pogled na drevnog, reumatičnog kera koji ispred pekare protiv Smrti umesto šaha igra neku svoju igru već odavno ne može da nas dirne.

Šetajući gradom, vozeći se gradskim prevozom, sve što vidim iza bezizražajnih maski su ovakvi ljudi. Pogledam li u ogledalo, shvatim da ni ja nisam mnogo drugačiji, i tu padam u očajanje. Ima li ikakve nade za nas? „Ima“, glas odgovara. Dok god postoje umetnici koji ne štede svoju publiku, ima nade. Možemo biti sigurni sve dok god je neko uvek tu da nas podseti na vrednost i lepotu zdela mleka i šumskih jagoda, kušanih u tišini smiraja dana, okruženi prijateljima.

Molimo se da ne nestane ovakvih ljudi, jer tada ćemo zaista biti izgubljeni.

Miloš Milivojević

Poslednji tekst koji vam nudim je djelo Miloša, diplomiranog softverskog inžinjera. Ima 23 godine, iz Loznice je a živi u Beogradu gdje je trenutno na master studijama. Nažalost, nema svoj blog trenutno mada su mu priče i neki radovi objavljivani u Politikinom zabavniku recimo.

I to bi bilo to, oprostite na povelikoj dužini ovog bloga, ali rekao bih da vrijedi za posebnu priliku. Sretna vam nova godina uz raznorazne želje koje se mogu naći u svim ovim tekstovima. Moji prijatelji rekoše to daleko bolje od neke generičke čestitke koju bih sad mogao da smislim.