Šta želim da znam?

Jedan od najvećih filozofa svih vremena, pišući svoja kapitalna djela, sebi je postavio 3 veoma važna pitanja:

• Šta mogu da znam?
• Šta treba da činim?
• Čemu mogu da se nadam?

Iz ovoga su proizašle 3 Kantove kritike – Kritika čistog uma, Kritika praktičnog uma i Kritika moći suđenja. Ali u svijetu, a pogotovo u filozofiji danas mi se čini da postoji jedno važnije pitanje, koje bi trebalo da prethodi gorepomenutim, a i svim drugim pitanjima. To pitanje je zapravo i naslov ovog rada – Šta želim da znam? Možda vam zvuči neobično, pa i trivijalno jedno ovakvo pitanje ali ono to nije, pođimo od filozofije. Današnje stanje u njoj je, blago rečeno, na niskom nivou. Disciplina koja je pretendovala da odgovori na svako pitanje, da nam podari znanje o svemu, je u potpunoj defanzivi. Umjesto da se bavi bitnim stvarima, ona proučava trivijalnosti, prevashodno jezik. Kada izreknemo neki sud šta pod time podrazumjevamo? Kada imenujemo neku stvar nekim imenom, šta smo uradili? Ovo su zaista gluposti, i uništavaju ime filozofa, niko ko izučava ovakva pitanja ne bi smio sebe da nazove „ljubiteljom mudrosti“, jer u ovakvim stvarima mudrosti nema. Filozofija nastaje u iščuđavanju, u ispitivanju, u želji da objasnimo sebe, stvari koje nas okružuju, smisao, uzroke i posledice, a ne u jeziku. I ne manje bitno od ovoga je da filozofiju treba podjednako proučavati i proživljavati, to nije nešto što radite prije podne a popodne igrate golf ili slažete domine. To je nešto što vas vrlo rijetko napušta i što vas određuje. Dakle, ako na pitanje „šta želim da znam“ odgovaram sa „šta radim kada izričem neki moralni sud“, sebe ne smijem nazvati filozofom, i moram priznati da moj rad neće postići nikakav napredak. Jer, zašto filozofiramo, zašto istražujemo? Ja lično želim da objasnim sebi (a ako je moguće i još nekome) zašto postojim, kako postojim, da li imam neki smisao a nakon toga i šta je duša, kakav je Bog, kakav je moj odnos sa Njim itd. Mislim da bi svaki filozof, naučnik, ustvari svaki čovjek trebao sebi postaviti jedno takvo pitanje, i time će shvatiti i nešto o sebi. Teško da ćemo profitirati od odlaska na Mars ili od upoznavanja sa vanzemaljcima ako i dalje ne znamo šta je duša? Džabe nam shvatanje evolutivnog lanca dupljara ako ne shvatamo zašto volimo, zašto žudimo, zašto na kraju krajeva, mislimo. Potrebno je preispitati prioritete u današnjoj intelektualnoj zajednici jer pravog umnog napretka teško da će biti, dokle god ne prestanemo da se bavimo trivijalnim stvarima za samog čovjeka. Ako ne postoji jasno definisan smisao života, onda je on baš u traženju tog smisla, a mi ga tražimo na svim pogrešnim mjestima. Stanislav Lem (neka počiva u miru) je to divno pokazao u jednom od svojih najboljih romana, u Solarisu: čovjek se sreće sa inteligentnom planetom-okeanom, koji je toliko superiorniji da je čovjeku potpuno stran, potpuno neshvatljiv. Iako je čovjek uspio da istraži dubine svemira, naišavši na Solaris je shvatio da ne zna ništa, zato što ne zna sebe. Ovakav trend neznanja bi mogao da traje dokle god postoji ljudska rasa, ali ja se nadam da će se čovječanstvo urazumiti. Pravi napredak nije u stvaranju lagodnijeg života preko tehnologije, pravi napredak je uzdizanje onog umnog u sebi