Ovaj naslov je baš interesantan zar ne? Taman da pomislite da sam se vratio čisto političkim temama, i ako se iko tome poradovao, moraću da ga razočaram, ovaj tekst je o nečem drugom. Kao i uvjek nagnan sam nekim prilično ličnim i prizemnim razlozima (koje neću iznositi) da razmišljam a onda i pričam o temi koje i nije baš prizemna i nadilazi individue, kao što se može i nazreti iz naslova. Takođe mi je ovo zgodna prilika da promjenim naslov bloga, dugo sam tragao za imenom i iz ovog teksta mi je došla ideja da se od sada zove „Protiv negativnog“ a vidjećete u tekstu i zašto ću ga tako nazvati. U poslednje vrijeme mi se mnogo puta desilo da na mnoge stvari ovdje u Srbiji dobijem neki (ili više njih) odgovor iz šarolike palete: ne znam, ne mogu, ne smem, nisam siguran/sigurna... kao da su neodlučnost, nesigurnost, mogu reći ambivalentnost uopšte karatkerne osobine cijele nacije. U Crnoj Gori je situacija recimo drugačija, tu svi znaju, svi imaju rješenje i svi će nešto da urade, naravno možete biti siguran da će to, bez izuzetka, biti pogrešno, na veću štetu nego korist, ali svejedno će se nešto izabrati. Da dam par primjera, u Srbiji malo ko kaže da će glasati za Tadića zbog njegovog programa, već zato što su radikali bezveze i što neće da se vrate u devedesete. S druge strane oni koji glasaju radikale kažu da su demokrate lopovi, da su upropastili zemlju i slično. Kao što vidite opet je izbor u nekoj negaciji, ne bira se nešto zbog samog sebe, zbog svojih dobrih osobina, već zbog lošijih osobina onog drugog. Šta je problem u svemu ovome? Neki bi rekli, možda čak i većina, da je dobro nešto promisliti, pa čak i reći „ne znam, nisam siguran“ dok se zaista i ne bude siguran u nešto. Naravno neki bi svašta rekli, a po mom mišljenju istina je sasvim na drugom mjestu. Moguće je da ja tako mislim zato što me je pogodilo neko „ne smem, ne mogu“ ili zato što sam ja sam tako taktizirao pa loše prošao. Naprotiv, ja češće pokušavam da uradim nešto, bilo šta, čak i ako se može taktizirati jer smatram da ništa dobro nema u taktiziranju, kao što se i vidi iz ovog teksta. Što se tiče prvog prigovora od gore, priznajem da me je na razmišljanje upravo to podstaklo ali to ne znači da nisam u pravu, jer nas skoro uvjek inspirišu neke stvari iz našeg okruženja, neke možda površne stvari koje nas dovode da otkrijemo nešto što sadrž izvjesnu dubinu. Da izvučem paralelu, kažu da bi se ljudima ogadile sve ljubavne pjesme kada bi saznale zbog koga i za koga su pisane, ali to i dalje ne znači da one nisu prelijepe. Da rezimiram, ne dozvolite da život prolazi pored vas, da drugi biraju dok vi sležete ramenima. Uvjek će vam lakše biti da prebolite one stvari koje ste pogrešno uradili nego one koje niste uradili. Neka i neki vaš izbor bude pogrešan, al makar će biti samo vaš jer svi smo mi budale i učimo isključivo iz svojih grešaka, ne znam ijednu osobu koja je nešto naučila iz tuđih grešaka te bila pametna po poslovici.
3 коментара:
Jeste, apsolutno si u pravu da ovde potpuno guši princip lakšeg otpora i neodlučnost,samo kada počnu da se prave odlučni,ajoj,šta su sve u stanju da naprave..
P.S. Povodom politike: izgleda da nekada ni milion grešaka nije dovoljno da se shvati makar jedna?
to mi licni na kolektivno
ne znam sta hocu (jer nema ili ne vidim to sto hocu, a nisam dovoljno inventivan da isto izmislim)
ali znam sta necu
pa se time i rukovodim
@Cveja: Da je to tako samo u politici, pa ajd. Ali tako je u mnogo cemu, kao da je prirodno covjeku da stalno lupa glavom u zid.
@laluve: Slazem se, ne samo kolektivno vec i individualno je tako. I po meni to je vrlo pogresno, sto sam u tekstu i htio da pokazem :)
Постави коментар