Odsustvo

“i kad otvori sedmi pečat, nasta tišina na nebu oko pola časa”

            Ovo je drugi put da se remek djelo Ingmara Bergmana pojavljuje na ovim stranicama kao uzor za tekst. Motiv i inspiracija potpuno drugačiji, što ide samo u korist autoru, kada može potpuno drugačije uticati na različite gledaoce u različitim trenucima. Radi se o Sedmom pečatu. Da je taj film veliko umjetničko djelo pokazuje i ova činjenica o uticajima koje može napraviti. Želim da pričam o jednom, možda manje primjetnom motivu iz filma, tišini, preka kojeg ću i doći do naslova, tj. do odsustva. Kako je ona predstavljena? Kao nešto zastrašujuće, pominje se tačno tri puta, svaki put u veoma teškim scenama, sami likovi kažu kako je se plaše. Nije to ona varijanta tišine pred oluju (koja jeste strašna u smislu iščekivanja, ali to je nešto drugačije). Ovdje se ljudi plaše tišine zbog nje same, zbog zloslutnosti koju ona ima u sebi, ne koju možda donosi. 

       Citat s vrha predstavlja jedan stih iz Otkrovenja, poslednje knjige Novog Zavjeta. Otkrovenje (Apokalipsa) mi je uvijek bila veoma zanimljiva knjiga, možda i zato što je jedina koja govori o tome šta će se desiti, a ne šta je bilo, ali sam preko ovog stiha prelazio, nisam ga smatrao značajnim. Zašto sada mislim da je značajno? Otvaranje sedam pečata predstavlja uvod u ono što će uslijediti, velike patnje na Zemlji, njeno konačno raščinjavanje i završetak vremena. Ipak u svom tom metežu samo u jednom trenutku je sve stalo, otvoren je sedmi pečat (očito, nema više nazad) i nastala je tišina oko pola časa. Desilo se nešto tako strašno da su sama nebesa zaćutala, da anđeli i Bog ne puštaju od sebe glasa. I ta strahovitost se opisuje upravo odsustvom zvuka, nikako drukčije. Da li pretjerujem? Da li je odsustvo bilo čega, a pogotovo zvuka, uopšte strašno? Mislim da jeste. 

           Zamislite apsolutan mir i upitajte se šta ćete vidjeti? More, planine, jezero, nepregledna polja, šta već ko od vas voli. Ali da li su potpuno smirena? More ima talase, vjetar povija travu, žaba skače po lokvanjima na jezeru. To je ono što zamišljamo kao vrhunsku smirenost, to je ta neka ideja blagostanja kojoj ipak ne nedostaje pokret, koliko god mali bio. Nedostatak pokreta nam je čak i u ovakvim fantazijama stran. Ne volimo buku, ali ne želimo ni nedostatak zvuka. Isto tako ni nedostatak, odsustvo boje, mirisa, dodira. U takvim situacijama bi vjerovatno vrisnuli od želje da čujemo nešto što nismo mi sami, vidimo nešto drugo, osjetimo nekog drugog. Inače vlada odsustvo, koje sa sobom nosi samoću i užas. Sartr je davno rekao za misli drugih (a samim tim za sve “druge” uopšte) da su pakao, ali da li je stvarno tako? Mislim da postoji još jedan gori pakao od toga. Samoća, nedostatak bilo čega što nismo mi sami. Zapravo, tako ja i zamišljam vječno mučenje ako ono postoji u bilo kom smislu – kao beskrajno tumaranje kroz mračnu izmaglicu u kojoj se ništa ne može naći, niko ne može sresti, ništa dodirnuti od neinteresantnog tla pod nogama. Ja cijenim samoću i volim je s vremena na vrijeme, ali ona je ipak nečim ispunjena, makar to bilo prosto gledanje u horizont. Pretpostavljam da nisam usamljen u tom pogledu na samoću. Zanimljiva igra riječi, zar ne? Smatram da čovjek nije rođen da se bori sa apsolutnim odsustvom, moć govora i postoji zbog toga, zbog želje da komuniciramo, da dijelimo, da smo u zajednici, bilo kakvoj.