Serbia Open

Sestra mi u poslednje vrijeme prebacuje kako sam se ulijenio, i kako ne može da me zamisli da se ponovo bavim nekom fizičkom aktivnošću. Za takve situacije sam imao samo jedan odgovor – ja sam svoj dug društvu što se sporta tiče odradio. Jeste šala, ali zaista sam mnogo vremena proveo u sali trenirajući košarku kroz sve omladinske selekcije, te sam prirodno i bio na dosta utakmica. Košarka, kao i fudbal recimo, može biti podjednako zanimljiv bilo da ste učesnik na tribinama ili na parketu/travi. Za tenis to većina ne bi rekla, za njegovu publiku više vezujemo neko džet-setersko prenemaganje i odlaženje na tribine u štiklama, sakoima, ispeglani, sređeni, mirni, sve zavisno od statusa, pola i afiniteta. Tako je možda u Monte Karlu, u Beogradu ne. Ako bi situacija na fudbalskim tribinama mogla da se poredi sa energičnim rokenrol koncertom teniske tribine su bliže nekoj većoj džez ili bluz svirci. A ja sam bio raspoložen za neki bluz ovih dana izgleda pošto mi je to prijalo. Uostalom, u poslednjih par godina popularnost tenisa kod nas je u stalnom porastu i to je odlična stvar. U mom slučaju to znači da, dok prije nisam mogao izdržati da gledam više od jednog seta, sada budem nekoliko sati zakovan u stolicu gledajući neke zaista odlične mečeve (naravno uz dobro društvo, atmosferu, piće, pa i neku opkladu – srećom u poslednje vrijeme Nadal sređuje Federera pa stalno dobijam te opklade). Prenijeću vam samo par utisaka sa četvrt-finalnog duela Đoković – Troicki. Kad sam čuo da je Beograd dobio ATP turnir (red je bio zaista) smatrao sam da bi greška bila propustiti, i bio sam u pravu. Iako predstavlja najniži rang ATP turnira, imao je tu prednost da će imati makar jednog vanserijskog tenisera samim tim što Novak učestvuje u organizaciji pa je bilo prirodno da se takmiči. Ako ste mislili da su svakodnevne izjave da već sledeće godine Serbia Open možda preći u viši rang turnira klasično preuveličavanje i potkivanje žaba, kako to već ide kod nas, griješite. Organizacija je na najvišem nivou, teren je odličan (tvrda šljaka nalik onoj u Rimu), publika dobra i umjerena, sam kompleks pun svega i svačega. Postoji zapravo samo jedna primjedba – naime postavljena su samo dva metal detektora te većina (sem onih koji su VIP) od oko 7000 posjetilaca je morala da se gura i čeka u redu. Znam da su organizatori rekli da bi bilo dobro da se dođe ranije, ali redovi su se i napravili ranije, a opet je u pitanju radni dan, te i nije lako sve zapostaviti zbog tenisa (koliko god dobar bio). Mogao se taj prilaz malo poboljšati, jer ostalo postaje lako, ima mnogo volontera koji vas upućuju, pomažu i daju sve druge korisne informacije. Publika je bila zaista dobra, i ona je zapravo najveći adut turnira. Aplauzi, podrške obojici tenisera, gromoglasni aplauzi, uzdasi, pokliči, i sve to, vjerovali ili ne u poštovanju pristojnosti teniskog meča (kao na gorepomenutom džez-bluzu) uz neke duhovite opaske. Recimo naizmječno su se čuli povici „ajmo Novače“, „napred Viktore“ dok ih nije prekinuo uzvik „napred Conga“, ili recimo situacija nakon što je neko viknuo „ajde Nole“ došao je odgovor „ajmo Trole“ i slično. Uz smijeh svih na tribinama, taman kako treba. Tome treba dodati i pravljenje „meksičkih“ talasa prije meča, uz šta smo se svi dobro zabavili. Primjećujem da o samom meču nisam ništa rekao, ali koga to do tančina interesuje je već pročitao prilog nekog sportskog komentatora. S moje strane, samo bih rekao da je u pitanju bio vrhunski tenis, i da uz malo napretka Srbija može da se nada još jednom visoko rangiranom sportisti, jer je Troicki pokazao da ume mnogo toga. Nažalost, sreća je bila na Đokovićevoj strani te meč nije mogao da ode u još jedan set. U povratku kući, grad je bio pun, čuo sam da je večeras (petak) bilo nekakvo šoping veče. A sjutra veče sviraju Lenjingradski kauboji u Domu Sindikata i proljeće je u punom zamahu. Izgleda da je vrijeme da „Maj u Beogradu“ potisne taj april o kome se priča jer nas još puno lijepih stvari očekuje do kraja mjeseca.