Protiv Negativnog

петак, 12. јун 2009.

Aksiomatizacija sebe

Uvesti matematički termin u neko filozofiranje ili ovu amatersku psihologiju koju ovdje neko vrijeme praktikujem nije nešto, samo po sebi, problematično. Sve tri discipline se dosta često druže, mada se to možda na prvi pogled ne bi reklo. Mala digresija za sve vas koji maštate da se bavite psihologijom – matematika će vam itekako biti potrebna jer se u današnjoj psihologiji morate nagledati i samo iskonstruisati gomilu statistika. Stručno rečeno, aksiom je iskaz koji se ne dovodi u pitanje, koga prihvatamo bez primjedbe. Zato što, da se slobodno izrazim „radi“ i zbog njega možemo izvoditi teorije pa i cijele discipline, kao što je recimo geometrija. U njoj je to česta i vrlo neophodna pojava, recimo iskaz tačka je nedjeljiva, za tako nešto nemamo dokaz ali nam je taj iskaz potreban da bi dalje sve funkcionisalo. Uzmimo čovjeka s druge strane, šta je ono čemu svako od nas teži? Prvi odgovor je pomenut ovdje nekoliko puta pa i u prošlom tekstu (za neupućene – sreća), ali trenutno nas to ne zanima. Sreća se ne možemo uzeti kao neki aksiom u nama. Ono za čim svako od nas uvijek težim su izvjesnost i sigurnost. Neki će odmah povikati da to nije tačno, da volimo neku misterioznost i neizvjesnost, da ima zavodljivosti u tajanstvenosti ali to je prolazno. Želimo da znamo da čemu smo, kako funkcionišemo, šta svijet misli o nama, kakav će utisak ostaviti neki naš potez i tako dalje. Zbog čega inače dozvoljavamo sebi da analiziramo toliko toga što radimo, da se iznova i iznova vraćamo na nešto što smo rekli. Vjerovatno se svako od vas nekad pohvalio kako je mogao prema toj i toj osobi da se ponaša slobodno, tj. da nije morao da razmišlja o tome šta govori ili šta radi, niti da objašnjava. Makar to nam pokazuje da konstantno moramo da analiziramo sve što radimo i što se dešava oko nas. Kakve sad veze imaju aksiomi sa tim? Poenta koju želim da izvedem je da svi mi robujemo nekim aksiomima ponašanja, imamo neke obrasce od kojih ne želimo da odstupimo. Neki od njih su simpatični i nema ni razloga da odstupimo od njih jer nam okupiraju neke momente. Recimo kada sabiramo ili se na drugi način zanimamo brojevima na auto-tablicama, idemo jasno određenim putem po trotoaru, ne gazimo na ivice i tako dalje. Kao što rekoh sve je ovo neškodljivo dok ne pređe u maniju. Problem je kada pravimo obrasce sopstvenog ponašanja i kada aksiomatizujemo sebe u velikoj mjeri. Kada ne dajemo šansu ni sebi ni drugima zato što „znamo“ da ne možemo da budemo u takvom prijateljstvu, da pričamo sa osobom tom tipa, da se vezujemo, da budemo vjerni, da pomognemo. Ovo ide do takvih „slučajeva“ da ima ljudi koji za sebe otvoreno kažu da su jednostavno loši ili da su neodgovorni (i šta oni uopšte mogu da urade povodom toga!?) i slično. Ovo su ta aksiomatizovanja, u sebi nađemo određeno ponašanje koje se možda ponovilo nekoliko puta i onda kada vidimo da bi ono moglo da se ispolji jednostavno ga tretiramo kao aksiom, ono je takvo i ja tu ne mogu ništa. Valjda se plašimo da, kao kada bi aksiome izvukli iz geometrije, tako bi izvlačeći ove aksiome u ponašanju uništili sebe. Problem je što je sve ovo pogrešno shvaćeno i što težimo tome da potcjenimo moć sopstvene volje. Niko od nas se nije rodio neodgovoran, loš ili ko zna kakav, naučili smo se takvom ponašanju i mada nikad nije lako kada nešto primjetimo u sebi da je loše, bilo po nas ili po ljude oko nas, treba to ispraviti. Aksioma u sebi se treba oslobađati, sem ako nismo sigurni da oni predstavljaju dobre stvari, jer su u suprotnom samo jeftini izgovori za sopstvenu glupost. Ako je najbolji izgovor koji možete dati na nešto to što ste neodgovorni, to je kao da niste dali nikakav odgovor. Treba preuzeti odgovornost i pobrisati te aksiome, na kraju krajeva niko drugi to neće učiniti umjesto vas, jer u suprotnom oni će se samo gomilati i zaboravićete da je to nešto loše, teže ćete primati savjete, smatraćete to urođenom falinkom protiv koje se možete boriti. A ako čak i u geometriji mogu da se izmjenjaju aksiomi i promjeni cio sistem, onda sigurno može i kod svakog pojedinca.

уторак, 09. јун 2009.

O smislu života

Budući da sam već par sedmica apsolvent studija filozofije ljudima nekako postaje prirodno da me pitaju ovakva pitanja, sad kad sam prošao kroz cijelu istoriju i kroz sve pravce (mada sam naravno samo zagrebao površinu) možda se očekuje od mene da tako nešto znam. Zašto ljudi upisuju filozofiju bez da se pitaju „čemu sve to“ i slične stvari. Neću lagati da sam nešto drugačiji, moj razlog studiranja „ljubavi za mudrost“ je iz toga što sam želio sebi da objasnim neke stvari i ako usput uspijem da ta saznanja prenesem drugima, tim bolje. Na kraju mogu reći da sam donekle i uspio u tome. Ali da se vratimo na temu. Možda će zvučati čudno ali smatram da se može odgovoriti na pitanje šta treba da bude smisao života. I moguće da je lakši od bilo čega što smo mogli očekivati ali istovremeno i težak preko svake mjere. Zavisi kako gledamo na stvari. Odgovor ne sadrži da treba što više da volimo, znamo, vjerujemo... ili pak da mnogo čitamo, šetamo, pričamo, odmaramo. Odgovor je da je smisao života što bolje shvatiti sebe i odatle će sve ostalo proizaći. Zbog čega je to tako? Ovo prvi odgovori koji su odbačeni predstavljaju nešto što se u filozofiji naziva akcidencijom, kontigentnim stvarima, onim što ne mora da bude. Možda nismo u mogućnosti da volimo zato što nikad ne upoznamo osobu koja nam je prava, ili čak ako je upoznamo desi se toliko toga da vam to onemogući. Nekome nisu bliski ili mogući znanje i prava vjera, neko ne umije da čita, ako smo invalidi ništa od šetnje, a neki drugi problemi nam mogu onemogućiti priču. Zato, ako tražimo smisao života, moramo tražiti ono što nije moguće, već ono što je nužno. A ako se pitamo o smislu našeg života, to odmah znači da postojimo, te jedino što nam se postavlja kao odgovor smo mi sami, jedino što je svakom od nas nužno je da se rodimo (inače ne bi ništa od ovoga mogli da postavimo) i da budemo jedno „ja“. I odatle se nastavlja, pošto je ono za čim svi težimo sreća, trajna i jaka, što bolje upoznamo sebe, to smo u većoj mogućnosti da shvatimo šta je to što će nas činiti srećnim i kako da dođemo do toga. Zato bi mogla i da se proširi ona prva formulacija – smisao života je da što bolje razumijemo sebe da bi mogli da budemo srećni. Smatram da ne možemo reći više od toga, jer ne možemo znati šta će koga od nas snaći u životu ili kako smo genetski predodređeni. Kako doći do toga? Na to pitanje već nemam odgovor i svako treba da nađe svoj način da sam sebe spozna i da pomoću toga dođe do sreće. Jer najstrašniji način da se živi je taj da se svojim otkrićima i bogatstvom svog duha cio svijet učini čarobnim, da se objasni čitava priroda, a da se ne razumije samog sebe.